OMČA – nastavak 4

– Šta bi ti, gospodine, uradio da ti neko da rješenje u kojem piše da si vlasnik jednog željezničkog vagona postavljenog ispred bolnice, na najatraktivnijem mjestu za trgovinu u gradu, sa svim pripadajućim papirima?

– ?

– U pravu si. Ni ja nisam znao šta radim.

                                                                         *  *  *

Tako sam postao gazda. Nisam imao potrebu da potkradam ali krv nije voda- pomalo sam zavlačio ruku u Amirov džep. Robom sam prvo snabdijevao svoj objekat, pa tek onda upućivao na tržnicu gdje su radila Amirova četiri momka, jer je, u međuvrenemu, zakupio četvrtinu tržnice. Postavio sam radnicu u svom objektu i ponašao se kao pravi gazda. Najviše vremena provodio sam na putu tržnica – bolnica, a ponekada na sastancima. Uživao sam zlurado u činjenici da se ni sastanci ne mogu održavati bez cigana. Na robi sam bogovski zarađivao.U bilo koji džep stavim ruku i izvučem tuce maraka. Tako, kažem sam sebi,kada bi me neko, ne daj bože, i loo posto opljačkao, ostalo bi mi toliko para da bih mogao živjeti k'o hadžija.

                                                                              *  *  *

Kada je stala ispred njega i sklonila kosu sa lica da je bolje vidi, i prepozna, izgledala je odlučno. On je pogleda, promijeni boju lica, i pođe dalje. kobajagi ne prepoznavši je, pa stade – k'o predomisli se. Jedan treptaj oka, jedan tako mali trenutak, i brz, reče joj da će od posla biti nešto. Da, da, prepoznao me je, zaključi zadovoljno.

– Gospodine Amire! – progovori.

Amir pokuša da sačuva mirnoću.

-Poznajemo li se? – podiže visoko obrve.

– Itekako, gospodine. Ja sam “pokvarena” goba!

Amir se namršti. – Šta želiš? – upita nakon kraće pauze.

– Pare, Amire! Puno para…Brdo para!…

                                                                     *  *  *

Kada me je Amir, predveče, nazvao mobilnim telefonom, i predložio da se nađemo na nekom drugom mjestu, a ne u njegovom uredu, što je bilo uobičajeno do sada, osjetio sam se betli, ali sam poslušno slijedio njegove upute te se, tako, nađosmo negdje oko devetnaest sat u njegovom automobilu. Rekao mi je da neće nigdje stajati, već će izaći iz grada, te voziti u bilo kom pravcu, nebitno je.

Kada sam ušao u auto ugasio je muziku, pa zapalio. Nije me ponudio cigaretom, što je često običavao.