Šutim. Gledam ga u oči. Ne prestajući se smiješiti, gotovo ljubazno, ponovi pitanje: Ko? Moj pogled govori - ne znam! Gleda me. Smiješi se. I čeka. Čekam i ja.Stisnuo usnice, bacio pogled pred sebe, i čekam. Kada mu dosadi, primače mi se bliože licu, pa namignu. Meni laknu. Razuman čovjek, nema šta. Navede me te i ja njemu, onako familijarno, odgovorih istom mjerom - namignuh i ja njemu.
Dabogda nisam.
Kada me je udario otvorenom desnom pesnicom po lijevom obrazu, i oborio sa stolice, mislio sam da je zemljotres od loo stepeni po Rihteru.
Zazvoni telefon.
- Da, da - kaže. -Dogovoreno.
A meni-idi sada. I razmisli.
* * *
-Hajde, gospođo, uzmite... Banane najbolje na svijetu, vidi... k'o guščiji vratovi, žute se. Pa ananas! Vidi ove naranče? Tri kila? Pa limun... Gospođo, vidim ja - hoćeš boraniju, ili, možda bamnju za muža... Ih...
- Hajde, narode, navali. Voće! Voće! Voće kod Krive!
* * *
Nije bilo zaratilo ali se u vazduhu osjećao miris krvi, kada me Amir upita: Hoćeš li u stranku, zajedno sa mnom? - Idu li cigani u tu stranku? - Ideš ti i to je dovoljno. - Šta se u toj stranci radi? - Ćutiš a kada drugi dignu ruke, digni i ti! Kada je nešto u moju korist, digni obadvije... I zapamti...!
* * *
Negdje sredinom devedesettreće, ili malo kasnije, zove me Amir - dođi odmah!
Put se deblokira. Očekuje se priliv svih vrsta robe. Vrši nabavku i pazi kako radiš!? a momak neka prodaje. Ah, umalo da zaboravim! - maši se rukom u džep, izvuče plavi koverat i dade mi ga. - Pazi kako radiš!... - ponovi.
