Setom putnika, tugom mornara,
veceras ti dolecem jastukom svojim,
ja te i dalje volim ceznjom svom,
ali kako dalje, kad ona vise nema snagu sna.
Kako dalje godine da brojim,
pisem tvoje ime, pamtim rane jade,
zar da na nekom severu snivam nova proleca,
bez kumova i starih drumova.
Podmetnute grehove, lazima smo menjali,
za sve drugo nerotkinja,
ova dusa samo za bol bila je plodna.
Ti znas ono, sto i mene brine,
to sto nas dele puste daljine.
Daleko si, voljena moja...
Samo mi je da te vidim i rane zaljecim,
da umirim ovaj ludi duh
i ispricam vazduhu za tu sudbu ludu,
pa da suza padne u oranice plodne,
da mi grom ne ubije stari hrast,
sto od njega odoh, a ipak, nemam srecu.
Tako lijepa, a tako daleka,
starija od tuge, starija od mene,
stara kao dugme prevrnutog kaputa,
znaj, u mom srcu, ja cu za te naci puta,
ognjem i macem, mi smo se rastali,
sada samo cujem vapaj za granama- beharli.
Kad bih drugom stazom da krenem,
i na tren te zaboravom zarobim,
zasto svaki put do tebe vodi,
kazi mi.
Stani na put mojoj tuzi,
ti mozes, ti to znas,
moj je voz na tvojoj pruzi.
Kako zagristi jabuku sevdaha,
nas se biser u tudjini gubi,
kako brate, da ti kazem:
Daleko je Bosna.
Ti su tu gde jesi,
blizu mi Bog, daleko zapad,
neko novo vreme po tvojim ranama baca soli,
ti sanjaj- da ti niko ne zabrani,
ti voli- da ne budes zaboravljen.
Ovde nema sadrvana,
ovo zlato na suncu ne sija,
tesko ces ovde taci oblake.
Da mi krila nisu slomljena,
davno bi do tebe dusa doletela.
Cutim, varam zivot bez tebe,
sto mi nisi noci ove, da ozivim svoje snove,
jer, samo se Bosanac smeje i kad mu se place,
jer, samo smo mi jednomu zivotu voleli.
Pusti da vetar nosi travu pokosene mladosti,
ne boli ta laz sto je sama,
boli ta laz sto ne znam sta je istina.
Pusti izvor da poplavi livadu vecnog proleca,
javu da povredi san, noc da ugasi dan,
pusti tugu da bude ono sto je dosad bila.
Gde se dedose sve te zvezdice,
sto su nekad zlatnim koncem
put do tvojih gora tkale.
Kazu da su moja lutanja tragovi i senke
svih mojih cekanja,
da rodjenje biva pod tvojim nebom,
i da je smrt precica do tvojih tvrdjava.
Kakva je to ceznja bez cekanja,
kakav je to izvor
kad ne piju vodu ni jelen ni kosuta.
Ukralo mi te jedno vreme,
a ja sam odsjaju tuge ukrao sjaj i
njime te beskrajno zavoleo,
ova noc ima melodiju tvog sevdaha,
koga skrivas pod jorganom vremena,
i onu staru, tuznu, balkansku i vecno prokletu -
juznjacku utehu.
Oprosti mi tamo gde drugi lazu, i kad o meni istinu kazu,
na mom licu nisu uvek pravi znaci,
oprosti mesto gde sam trazio nadu,
gde sve moje suze i tvoja tuga u jednu casu staju.
Oprosti, ako ne umem da volim,
ako te silno ljube tvoji sinovi i ako to boli.
Zeljo bolom otrovana,
kako sa sudbinom da te pomirim,
nije to od vina, nit je rana jesen kriva,
nije to do proleca, boljka od svih najveca,
sto su meni sva svanuca, k o dvorista bez kuca.
Tvoje je da me ne vidis setnog,
da me pamtis kao dobrog starca,
tvoje je da ne znas sta se sa mnom zbiva
i da znas da ti za to nisi kriva.
Proslosti moja, suze sama pijes,
sladji je tvoj pelin od svake buducnosti,
zato dolazim, drustvo da ti pravim,
jer kad nisam sa tobom, jabuko sevdaha,
bolje drustvo i ne treba.
Veceras te kradem od ljudi i vremena,
dosta su strepela nadanja,
k o da ih umornim vodama brodovi nose,
celi svet smo obisli, nigde otisli,
jer, samo jedno mesto na svetu, zove se Bosna.
Tamo gde dusa cergara godine broji,
i neki oblak sutnje sudbine kroji,
zivi se neki novi zivot, sto nam sve fildzane odli.
To je tezi put do raja,
stalno kreces iz pepela,
jer je ova sudba tako htela,
do kraja- bez raja.
Vreme je ucinilo svoje,
stare boljke zive su,
tu i tamo tinjaju,
tek da me na bol podsete.
Za sva vremena: prosla i buduca,
Bosna: jedna, jedina,
Bosna: lepa, gizdava.
Tu su tvoji sinovi, iako ih ne vidis,
gde u ovim vremenima gnezdo da svijaju,
kad su ona prolazna,
a ti im osta jedna, jedina.
Daleko je Bosna, il mi se to cini?
Samo srce zna da odredi granice,
i postavi nove stanice,
tek, veceras, ti si njemu gost,
za neka nova jutra
sacuvaj mi mesto tu:
gde se ljube Drina i Semerija,
gde Krajina miluje krajnji Zapad,
gde Tuzla i Zenica sire ruke svima
tamo gde je Sarajevo, puno sevdaha.
A, dobro znam, sutra ce mi mnogo toga trebati:
oklop tvoje ljubavi od zivota da me brani,
tamo gde me muci jezik strani,
i gde BOLAN- BA, odzvonjava u usima,
prinzacu sebi- daleko si, voljena moja,
ti, jabuko, prkosna od sna,
Daleko je voljena Bosna...
