Tvrđava Gradina Srebrenik

Robi K.: Jugoslavensko obilje il hrvacka bijeda

Piše: Viktor Ivančić,T-portal

Mi obitelj smo za praznike došli kod mog dida na Šoltu. Mi smo nosili borše i penjali smo se uza skale prema dvoru. Moj dida je nacalijo se navr skala i rekao je: „E nek ste vi meni došli, dica! Sritan vam dvajsdeveti novembra!

Tata je vrtijo sa glavom i promrmorijo je: „Poala, opet on sa svojim sranjima! Svake godine isto! Saće nas ispilat u mozak, čoviče!“ Mama je promrmorila: „Dosadan je ka proliv, staro prdilo! Bolje bi nam bilo da smo ostali doma!“ Dida je sa vrha skala pitao: „Šta je bilo? Šta se to gunđa u stroju?“ Mama je njemu rekla: „Aj, čako, ne pravi se berlav! Dobro ti znaš koji je danas datum!“ Dida je rekao: „Pa to ti i govorim! Jel to ima igdi na svitu da se dvajspeti lipnja slavi dvajsdeveti novembar? Majkemi irudove, u ovoj zemlji je sve naopako!“

Tata je u dvoru ispustijo boršu i rekao je prema didi: „Slušaj me, fosilko! Svakog dvajspetog lipnja ti nas prcaš sa dvajsdevetim novembrom! Ono, tlačiš nas sa reprizama tuta forca! Jel ima šansi da malo prominiš ploču, a?“ Dida je rekao: „E pa nisam ja izmislija ti iznered! Obrati se nadležnima! Šta koji klinac ne namiste da se dvajsdeveti novembar slavi dvajsdeveti novembra? Ovako samo ispižđuju jadni svit!“ Tata je rekao: „A ne pada ti napamet da bi se dvajspeti lipnja moga slavit dvajspeti lipanj, a?“ Dida je počeškao se ispod kapelina i rekao je: „Zašto bi se slavija dvajspeti lipanj, jebate led? Ne mogu se sitit da je dvajspeti lipnja bilo zasjedanje Avnoja u Jajcu!“

Tata je zarežao: „A jel se moš sitit da je bilo zasjedanje Sabora i da je proglašena samostalna Hrvacka?“ Dida je rekao: „A to… Ma ko to šiša! Kuri mene bolac za takve povjesne sitnice! Zar ti misliš, zete, da bi ja ispeka janje zato jerbo je proglašena samostalna Hrvacka?“ Tati su zacaklile se oči i cijuknijo je: „Nemoj me jebat da si ispeka janje?!“ Onda je on dignijo bradu i pošnjofkao je po zraku prema kužini. Onda je on podviknijo: „Je, jebate! Ženac, fosilko nas je dočeka sa pečenim! Nemoš virovat!“ Dida je nasmjehuljijo se i rekao je: „A kad ja to, zete, za Dan republike nisam peka janje u škrovadi? Aj gukni!“ Tata je rekao: „Mali ispravak – ne kaže se Dan republike nego Dan državnosti!“
Onda je moj dida ukipao se nasrid dvora i stavijo je ruke na kukove. Onda je on rekao: „Ovako ćemo! Ako slavimo Dan republike onda imamo za obid pečenog janjčića sa mladom kapulicom! A ako je Dan državnosti onda će se u frižideru nać malo paštete i koja sardina! Pa vi lipo birajte!

Tata je piljio u dida sa zinutim ustima. Mama je nakeserila se prema tati i rekla je: „He-he, nije ti loš kviz čako naštelija!“ Tata je nju pitao: „Kakvi kviz, jebate? Šta ti drobiš?“ Mama je njemu rekla: „Saš moć provjerit jel ti važnija tvoja domovina ili tvoja guzica!“ Tata je nju najprvo pogledao koljački. Onda je on raširijo ruke i složijo je blekastu facu: „Dobro ljudi, jebemu jarca, pa nije važno šta se slavi! Glavno da se skupi dobro društvo, jel tako?“ Ja sam mami šapnijo: „Zaokružijo je odgovor pod be!“ Dida je rekao: „E tu imaš pravo, zete! Dobro društvo je najglavnije!“ Tata je rekao: „Eto, kažem ja…“ Dida je rekao: „A za mene se tačno zna kakvo je dobro društvo! Socijalističko i federativno!“

Samo onda je mama arlauknila: „Čako, jebemu milu mater! Jel moš ti jednom to zaprimit da više nema Jugoslavije?!“ Dida je nju gledao ukočenjen. Mama je drečala: „Nema ti je više, čoviče! Odnija je lipi đava! Jel ti to može konačno uć u glavu?!“ Dida je rekao: „Može, zašto ne bi moglo!“ Mama je rekla: „Eto! Pa zašto onda stalno konpliciraš život!“ Dida je unijo se njoj u facu i rekao je: „Al ako nema Jugoslavije, onda nema ni janjetine! Viš kako to nije konplicirano, nego je masu jednostavno!“

Onda je moj tata rekao: „Šta ovo sad znači? Jel to znači da mi sad moramo glumit da ima Jugoslavije da bi izili komadić janjetine?“ Mama je rekla: „A viš da je bolesnik, šta se čudiš!“ Tata je rekao: „Pa to je gubava ucjena! Pa to mogu radit samo jugoslavenski dušmani i tirani! I ja bi sad triba pod ljutom prisilom izdat voljenu zemlju!“ Dida je uletijo: „A jel te ja, zete, na to tiram? Šta ti fali obidvat paštetu i sadrine?“ Tata je rekao: „A tebi neće bit neugodno prasit se sa pečenim dok ja žvanjam kruva i paštete?“ Dida je rekao: „Naravski da neće! Jerbo ću uvik moć reć – evo, to vam je moj zet, on je otkida od usta za svoju Hrvacku!“

Onda su moji roditelji u ljutoći brisnili u sobu da raspremiće stvari. Dida je gucnijo bićerin travarice i vrtijo je sa glavom. Ja sam sidijo na zidiću i kopao sam nos. Onda je iz sobe se čulo: „Nema šanse da sad popustim starom kenjcu! Nema šanse!“ Iz sobe se čulo: „Nek crkne! Važnije je meni ovo malo ponosa od kvarat kila pečenog! Baremko ću se sutra moć pogleat u ogledalo!“ Iz sobe se čulo: „Ko živi od ponosa u ogledalu uvik izgleda šlang!“

Onda smo mi za po ure svi našli se u kužini. Samo niko sa nikim u kužini nije pričao jer pošto su veliki bili nafunjeni. Dida je najprvo postavijo pijate. Onda je on izvadijo škrovadu sa janjetinom i stavijo je na desni kraj stola. Na livi kraj stola je dida itnijo dvi paštete. Onda je još itnijo i dvi sardine. Mama i tata su njega gledali turbo kilerski. Onda je dida pomirisao pečeno u škrovadi i rekao je: „Mmm, tako ljepa, tako naša!“ Mama i tata su kolutačili sa očima. Onda je dida mene pitao: „Unukiću, a štaš ti žnjopat? Jugoslavensko obilje ili hrvacku bijedu?“ Ja sam pokazao sa prstom i rekao sam: „Ja bi ovi komad od rebarca!“

Dida je mene pomilkijo po glavušici i rekao je: „He-he, to je didino dite…“ Onda je on meni izvadijo na pijat. Mama i tata su piljili u mene krvoločki. Onda je tata meni rekao: „Izdajico!“ Mama je rekla: „Judo!“ Tata je rekao: „Prodana dušo!“ Mama je rekla: „Gubo antihrvacka!“ Tata je rekao: „Govno jedno velikosrpsko!“ Mama je rekla: „Četniče jedan balijski!“ Tata je rekao: „Jugokomunistički jedan monstrume!“ Mama je rekla: „Soroševski jedan plaćeniče!“ Tata je rekao: „Pederčino jedna iz gej parade!“ Samo ja sam kul end izi pomirisao rebarca na pijatu. Onda sam ja rekao: „Mmm, tako ljepa, tako naša!“

E ali onda je neko pokucao na vrata. To je bijo onaj barba Tonino iz šoltanske pandurije. Barba Tonino je rekao: „Skužajte svitu šta upadam ovako nezgodno! Jel ono možda vaš auto parkiran doli ispod smokve?“ Tata je rekao: „Je! Al je neki problem?“ Samo barba Tonino je zagledao se u stol i rekao je: „Oho-hooo, lipi smo ožder pripremili za praznik, a?“ Dida je njemu rekao: „Aj maši se malo, šta čekaš!“ Barba Tonino je smjehuckao se: „Mmm, janjetina sa mladom kapulicom! Plus pašteta? Plus sardine? Zanimljiva kombinacija!“ Onda je tata složijo zločimačku facu i rekao je: „E to je kombinacija koja će itekako zanimat hrvacku policiju! Baš dobro da pandurija razmotri ovi slučaj!“

Barba Toninu je uletijo nekužitis: „Koji slučaj?“ Moj tata je rekao: „Vidite, šjor murac, na onom kraju stola, di je pečena janjetina, tamo se danas slavi Dan republike! A na ovom kraju, di su sardine i pašteta, tu se obilježava Dan državnosti! Berete li koji je to horor?“ Barba Tonino je slegnijo ramenima i rekao je: „Ne berem!“ Tata je rekao: „Pa upravo ti dajem dojavu da se u ovoj kući bez srama i stida veliča Jugoslavija, čoviče! I to uz janjetinu! A pošteni Hrvati su osuđeni na konzerve! Šta o tome ima reć pravna država?“ Barba Tonino je dignijo livu ombrvu i značajski se okrenijo prema didi. Onda je on njemu rekao: „Ja bi ako može jedan komadić od plećke! A posli ćemo hapsit ove ustaše!“
Tu je tati uletijo ošamut na kvadrat. Mamu je isto zdimijo teži šokomicin. Barba Tonino je sija za stol da će nešto žvaknit. Dida je njemu izvadijo komadić od plećke na pijat. Samo onda je moj tata podviknijo: „Samo malo, prika! Otkud tebi pravo nas zvat da smo ustaše?“ Barba Tonino je njemu rekao: „Aj ne pizdi! Praviš mi teške prometne prekršaje po otoku i još se tu kurčiš!“ Tata je rekao: „Koje prometne prekršaje, jebate led?“ Barba Tonino je rekao: „Lipo sam te pita jel ono doli pod smokvom tvoj škodilak!“ Tata je rekao: „Pa šta da je?“ Barba Tonino je rekao: „Deset susida te prijavilo, klipsone! Ne samo šta si se nepropisno parkira, nego svojim ponašanjem u prometu provociraš lokalno stanovništvo!“ Tata je zinijo od čudila: „Zato šta držim auto ispod smokve?“ Barba Tonino je rekao: „Zato šta držiš šahovnicu na registraciji!“

Robi K., IIIa

Tekst prenosimo sa bloga Viktora Ivančića, na T-portalu

Također provjerite

Sejh Dedo ilustracija

DEDIJA – Hasan Kikić – priča o Šejh Dedi iz Čekanića

Dedija je junačina na glasu. I pravedan čovjek. Nije volio zuluma, pa makar taj zulum došao baš iz samog Carigrada, i od samog turskog sultana. A Dediji Čekaniću se činilo da je zulum baš odatle, pravo iz Carigrada, i dolazio. Dođe paša i donese zulum. A odakle je došao paša? Iz Carigrada. E, pa onda je i zulum carigradski. I pročulo se tako čak do Travnika kako Dedija govori o zulumu.

Sedlo - Abdulah Sidran

Sedlo – Abdulah Sidran

Tako je to u životu. Kad ne ide - ne ide. Kad ide - ide.

Komentariši