„Ulaganje u znanje uvijek donosi najbolju kamatu.“ (Benjamin Franklin)
Zazvoni telefon. Nepoznat broj. Javim se. S druge strane ženski, ozbiljan glas.
- „Dobar dan. Pročitala sam da dajete instrukcije“, reče ona.
- „Da, izvolite“, rekoh i ja.
- „Znate, ja sam majka jednog srednjoškolca. Četvrti je razred. Nazvala sam, da vas pitam da li biste mu napisali maturski rad?! Cijena uopšte nije bitna...“, reče ona.
Ne znam, da li se sjećate onih starih telefona, kada ste imali opciju da okrenete nulu, da bi bolje čuli svog sagovornika preko telefonske slušalice?! U ovom momentu, ja sam poželjela da okrenem tu nulu i ispočetka saslušam ovaj uvod. Nažalost, nule kao spasa nije bilo.
Nakon par sekundi tišine, rekla sam da ne želim nikome pisati maturski rad. Također, sam dodala da bi njenom sinu bilo bolje da to sam uradi, jer to treba da bude njegov rad.
- „Znam, znam, ali on trenutno nema vremena za to. Platit ću ja vama, cijena, nije bitna...“, odgovori ona.
- „Meni te pare nisu bitne! Ja mogu vašem sinu pomoći u vidu smjernica kako da napiše i da na kraju pregledam njegov rad. Ali, da mu pišem maturski?! Ne dolazi u obzir...“, odgovorih i ja s malo povišenim tonom.
- „Dobro, hvala vam puno. Doviđenja...“, dodade ona.
Ja sam samo pritisnula dugme za „kraj“ bez pozdrava. U mislima, lavina riječi. Zove me da pišem maturski rad?! Maturski rad?! Njen sin nema vremena. Šta radi kad nema vremena za školu, kad ona mora da zove za njega i da moli?! I dva puta, dva puta mi ponavlja kako cijena nije bitna?! A šta je bitno?!
Danas maturski, sutra će uplatiti da se upiše na Fakultet, prekosutra za diplomski rad, zakosutra kupit će mu posao, naredni dan njen sin će da vodi ovu državu u pogrešnom smjeru, gdje je sadašnji političari već godinama vuku. Nisu vidjeli znak na početku puta, „Pogrešan smjer“.
Znate kad se proljeće probudi u Sarajevu?! Sunčan dan, prosto vas mami da pružite korake. Da sjedite sa jakonom u bašti i pijete podnevnu kafu. Oko vas neka harmonija. I onda zvono mobitela pokvari ugođaj. Nepoznati broj. Javim se.
- „Dobar dan. Pročitao sam da dajete instrukcije“, reče moj ozbiljni, muški sagovornik.
- „Da, izvolite“, rekoh i ja.
- „Znate, meni je treći put da izlazim na ovaj ispit, pa sam odlučio izaći sa bubicom. Pa sam mislio da mi vi uradite i izdiktirate na bubicu. Cijena nije bitna...“, reče on.
- „Neću...“, odgovorih kratko i jasno.
Kratak smijeh s druge strane, pa dodade: „Evo zovem sve redom, svi su zauzeti. Molim vas, ovo je već treći put da izlazim. Cijena stvarno nije bitna. Dobro ću vam platiti.“
- „Ma meni te pare ne trebaju! Da ste me nazvali prije, mogli smo sve fino prevježbati. To nije uopšte težak ispit, samo treba vježbe i čista logika...“, odgovorih s malo povišenim tonom.
- „Znači nećete...“, upita vrlo grubo.
- „Rekla sam da neću...“, odgovorih.
- „Zašto...“, upita ovaj put ne grubo.
- „Zato što to nije pravedno...“, ljutito odgovorih.
- „Dobro, hvala vam puno. I doviđenja..."
- „Doviđenja...“
Znam, nema ljepšeg osjećaja kada svoje znanje prenosite drugima. Kada vas nečije oči pomno prate. Prate vaše pokrete, vaše usne, riječi koje izgovarate. Kada na ovaj način pokazujete da vaše znanje ipak vrijedi. Da ste zbog vrijednog rada i učenja upravo vi sada učitelj nekome. I da taj neko, ko vam se zahvaljuje na dobro objašnjenom gradivu pruža vaš pošteno zarađeni novac.
I napušta vas s mislima: “Što ja nisam išao redovno na predavanja, što nisam učio na vrijeme, što ja sada nisam mogao nekome biti učitelj?!“
Kada je Benjamin rekao da ulaganje u znanje donosi najbolju kamatu, nadam se da pod tim ulaganjem nije mislio kupovinu maturskih i šaptanje na bubicu?
