Na autobuskoj stanici u Tomislavgradu nalazi se spomenik gastarbajterima. Tako počinje i priča o mladom Marku Bagariću.
Marko se, kao i mnogu njegovi vršnjaci, posle završene srednje škole zaputio trbuhom za malo više kruha. I završio u Nemačkoj. Ipak, svi su izgledi da Nemačka ipak nije zemlja dembelija kako neki to zamišljaju, već je potrebno da se radit. I to često više nego u Bosni i Hercegovini, ili nekoj drugoj zemlji regiona.
Posle pola godine boravka u Minhenu, Marko shvata da tamo za njega nema sreće, i vraća se u Tomislavgrad.
“Živiš radnu nedelju od ponedeljka do petka asociran samo na rad, na dolazak kući, na spavanje i na buđenje, i opet na isti posao. Petak i subotu i nedelju izlaziš. Ali živiš od plate do plate’, razočarano je ispričao Marko.
Ipak, neke stvari su mu se svidele. “S 20 godina svako te smatra ozbiljnim, niko ne smara ako radiš svoj posao kako treba”, kaže.
Mladi Marko je u potrazi za srećom u Minhenu za šest meseci promenio šest poslova.
“Uvek sam razmišljao o povratku, na šetnje s psom, videću svoju raju, da mogu s njima popiti kavu. Nije me zanimalo ništa čime bih sebe formirao, a bio sam prazan iznutra”, shvatio je.
Nakon iskustva u Nemačkoj, Marko zaključuje: “Ovde imam dobrog oca i dedu. Imam sve ‘vamo, mogu i ‘vamo nešto ostvariti. Tu sam se rodio, mislim da ne trebam više da govorim zašto sam se vratio. Ostajem u BiH, formiraću se ko osoba, studiraću, radiću, šta ja znam, zadovoljan sam životom kojim vodim”.
